ИЗЛОЖБА: РУКОПИСНИ ЛИСТОВИ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Трг Републике

19 – 30. октобра (13 часова свечано отварање)

Познато је да су се стрипови и карикатуре са партизанима као ликовима, у паузама између борби, креирали још за време рата, али мало их је остало сачуваних, јер су најчешће цртани, или техником линореза отискивани на лошој, од непријатеља отетој хартији, и то у свега неколико примерака, тек да би се подигао борбени морал у јединицама.

„Пионире Ћиру и Миру“, репродуковане шапирографом на слободној територији, створио је Иво Кушанић, борац и потоњи, све до пензионисања осамдесетих година прошлог века, карикатуриста дневног листа „Политика” и недељника „Илустрована Политика”.

Невероватно, али чим је 20. октобра 1944. ослобођен Београд, у неоштећеној предратној штампарији основан је и по данашњим мерилима визуелно и садржински формиран, изванредно у неколико боја одштампан, омладински лист „Пионири”. Главни уредник, такође партизан, књижевник Бранко Ћопић, од 27. октобра и првог броја око себе је окупио мајсторе текста и илустрације. Ћопић је чак постао и рани стрипски сценариста партизанских стрипова у листу „Омладина”, истовремено 1944. покренутим у Београду, јер је писао римовани текст испод стрипа „Неписменост, права мука – пионирско име брука”.

Но, мало се зна о томе да је први, класичном штампом и у великом тиражу умножени партизански стрип пре тога настао у САД! Стрипар није познат, али порекло текста је неспорно. Наиме, до Техеранске конференције савезника 1943. за Енглезе и Американце четници су били „позитивни ликови”, па је америчка пропагандна машинерија, не само у Холивуду снимила играни филм „Четници, борбена герила”, већ је и продуцирала читаве серије стрипских свесака, као што су биле „Draja Mihailovich, the Jugoslav MacArthur”, „The Story of the Fighting Chetnichs” и сличне.

После пристиглих извештаја Фицроја Меклина из Титовог штаба, Винстон Черчил је четнике „пустио низ воду” а стрипови о четницима као суперхеројима без страха и мане, намах су престали да се пишу и цртају, а филмови да се снимају.

И тако, не само да је 6. новембра 1944. у илустрованом часопису „Лајф” објављена репортажа „Титови људи, одважни југословенски партизани дигли у ваздух мост који су држали Немци”, него је пар месеци касније у „Лајфу” као додатак објављена стрипска свешчица „Гудвин у партизанима”.

У тој акцији Гудвин је рањен у ногу, партизани у јуришу и погибељи вичу „Живели савезници!”, а стрип је тек пре око четири деценије репродукован у једном српском часопису. Пошто је то несумњиво први „прави” партизански стрип, на срећу не превише обиман, комплетног га излажемо, уз мноштво других, насталих после рата и конституисаних као засебан, препознатљив жанр.

Слободан Ивков

ИЗЛОЖБА: РУКОПИСНИ ЧАСОПИСИ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Трг Републике

1 – 10. новембра (13 часова свечано отварање)

И војници, и заробљеници, и првопозивци и трећепозивци – током Првог светског рата многи талентовани војници латили су се пера и разнобојног туша и основали свој рукописни часопис. Било је то право освежење и на првим борбеним редовима и у сабирним логорима за ратне заробљенике, иако надеђени нису увек са симпатијама гледали на хуморни и сатирични тон ових часописа.

Ово је први пут да ће се на простору отвореног амфитеатра Трга Републике приказати најзначајнији међу њима.

„Рововац” (Рововска коса, 1916 ‒ Петелино, 1917) ‒ војнички рововски лист јединствен по томе што је руком писан и преписиван на Рововској коси, на само 150 метара од бугарских ровова. Лист је уређивао, исписивао и илустровао Станислав Краков, у то време потпоручник у 17. пешадијском пуку Дринске дивизије Војске Краљевине Србије.

„Антена” (Солун, 1916) ‒ илустровани недељни војнички „лист за збиљу и за шалу за интригу и похвалу“, покренут je маја 1916. у Логору бежичне телеграфије Врховне команде у Солуну. Лист је уређивао „најбољи шустер на кугли земаљској“, извесни Др. Андрејевић „Кувар“, а исписивао „мастиљавим плајвазом“ писар Стево, „највреднији човек на свету“.

„Напред” („En Avant”) (Бизерта, 1916‒1918) ‒ војнички дневни лист. Излазио је у Бизерти од 28. фебруара 1916. до 16. децембра 1918. године.

„Макар-шта!” („Qoi-que!”) (Бизерта, 1917?) не пружа много података. У духу наслова, овај „шаљиви лист за жалосне прилике, скуван за време кувања ‒ европејске кајгане ‒ на афричком сунцу“ излази Макар-где!, уређује га Макар-Ко!, а претплата на лист износи Combien vous Donnes тј. Колико дате.

„Српски орлић” (Бастија, Корзика, 1917) ‒ књижевни лист истоимене ђачке дружине, покренут је уз помоћ наставника Лицеја као „орган дружине српских ученика у Лицеју у Бастији“, са задатком да развија код својих чланова српску писменост и српско родољубље.

„Народ” (Београд, 1918) ‒ илустровани и забавни лист излазио је у окупираном Београду од 1. до 18. јула 1918. године. Покренули су га, највероватније илегално, ученици Треће мушке гимназије, под уредништвом Јована М. Станимировића.

Наташа Јовановић

ПРОЈЕКЦИЈА ЛЕГЕНДАРНИХ РУСКИХ И СРПСКИХ РАТНИХ ФИЛМОВА

Трг Републике

19. октобар од 10 до 15 часова

Ово је пројекција на коју треба да дође више генерација. Ово су филмови уз које се одрастало, али ово су и филмови који су савременој публици представили нову моћ руске кинематографије. И једни и други филмови: у филм Саша у црно-белој техници, и филм Стаљинград у најсавременијој 3D техници говоре о континуитету филмовања наших победа у Другом светском рату.

Пројекције се емитују на великом платну у окружењу историјског трга где су одржана велика послератна окупљања и одржани незаборавни говори Краља Александра у ослобођеном Београду 1918. године и Јосипа Броза Тита у ослобођеном Београду 1945. године.

Т 34 (руски филм, режија Алексеј Сидров)
Повратак отписаних (српски филм, режија Александар Ђорђевић)
Документарни серијал
1) Хитлер и његови скромни другови
2) Велика Азија против самопроглашених аријеваца
3) Маршал победе
4) Нирнберг не подлеже ревизији

КОНЦЕРТ СОЛИСТА АНСАМБЛА АЛЕКСАНДРОВ

Трг Републике

19. октобар у 17 часова

У ОРГАНИЗАЦИЈИ АМБАСАДЕ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ У БЕОГРАДУ И МЕЂУНАРОДНОГ ФОНДА ЈЕДИНСТВА ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА (СРПСКО ОДЕЉЕЊЕ)

ЦЕРЕМОНИЈА ПОЛАГАЊА ЦВЕЋА И ИНТОНИРАЊЕ ХИМНЕ

Гробље ослободилаца Београда

20. октобар 2021. у 9 часова

Полагање цвећа и интонирање химне

МЕМОРИЈАЛНИ ДЕФИЛЕ „ПОБЕДА СЛОБОДА“

Почетак дефилеа: угао улица Трг Николе Пашића и Теразија (код хотела Москва)
Долазак до Палате „Албанија“

20. октобар у 11 часова

На почетку дефилеа одржаће се протоколарно обраћање представника Града Београда и Министарства. Потом ће се формирати колона од почасног вода питомаца војне академије Министарства одбране Војске Србије. Тридесет питомаца носиће реплике застава бригада које су учествовале у ослобођењу Београда. У дефилеу ће учествовати заставни вод, представници СУБНОР-а, грађанство и представници Града Београда. Представници СУБНОР-а ће донети слике својих предака који су учествовали у борбама за ослобођење у Другом светском рату, такође овај позив биће упућен и грађанима путем медија.

КОНЦЕРТ „НАШЕ ПРИРЕДБЕ“, ГРУПА ЛЕОНТИНА И ПРИЈАТЕЉИ

Трг Републике

20. октобар у 11.20 часова

Леонтина Пат, један је од најзначајнијих аутора популарне музике у Србији. Музичко образовање стекла је у МШ „Јосип Славенски“ у Београду, као и на Факултету музичке уметности у Београду.

Као композитор, текстописац и интерпретатор освајала је прве награде на свим домаћим фестивалима: Пјесма Медитерана, Сунчане скале, Беовизија, Евровизија, Радијски фестивал, Бањалучки фестивал, Златиборски фестивал, Врњачка Бања. Као текстописац, представљала је Србију на Песми Евровизије 2004. године, са песмом „Лане моје“, као и 2015.године, са песмом „Цео свет је мој“. Њене песме изводе сви најпознатији певачи на нашим просторима – Здравко Чолић, Тоше Проески, Жељко Јоксимовић, Марија Шерифовић и многи други.

Данас је запослена као програмски директор „Дечјег културног центра Београд“, а члан је Управног одбора Малог позоришта „Душко Радовић“, члан Организационог одбора манифестације града Београда „Београдска зима“, члан Управног одбора Средње уметничке школе „Артимедиа“, директор је и уредник фестивала „Дечје београдско пролеће“, директор и диригент Дечјег хора „Чаролија“.

ДРУГИ ВЕК ОПЕРЕ У БЕОГРАДУ

Трг Републике

20. октобар у 18 часова

Концерт Хора, оркестра и солиста Београдске опере / Диригент Дејан Савић /Уз ТВ пренос на Јавном сервису РТС

Овај концерт обележава улазак наше Опере у други век постојања. Видимо велику симболику у одржавању овог програма, јер је то концерт који је у пандемијској 2020. години требало да буде централни догађај, а отказан је због наглог раста броја заражених ковид инфекцијом. Опера је тада славила 100 година постојања, а од прошле до ове године ушла је у свој други век постојања у Београду.

Kада је реч о опери код Срба, све је почело пре сто осамдесет година. Иако је прва српска опера изведена тек првих година 20. века, Бранислав Нушић, у књизи Стари Београд наводи да је оперска уметност у Србији заживела још у првој половини 19. века. Наиме, 8. новембра 1840. године у Крагујевцу, изведен је комад Женидба цара Душана, посвећен кнезу Михаилу, који је био велики поштовалац и мецена театра и опере. То је био скуп песама по угледу на италијанске опере. Глумци-певачи су били чиновници и професори Лицеја, оркестар је била „Банда књажевска“ под управом капелмајстора Јосифа Шлезингера, који је и писао музику за све песме.

Ипак, за прву потпуну оперу одговорни су Бранислав Нушић, као писац либрета и Станислав Бинички као писац музике. На уранку, опера компонована 1903. била је прва пуна опера на српском језику.

Није било нимало лако обновити рад опере након Великог рата. Зграда Народног позоришта била је готово уништена, али наши преци који нас и данас могу надахнути неуморношћу, одмах су почели са радом. Непосредно после ослобођења, 1919. године, основана је опера са балетом, али она ће у обновљену зграду Народног позоришта, где се и данас налази, ући тек 1920. године. Због великих оштећења које је зграда Народног позоришта претрпела за време Великог рата, опера и балет су 1919. године били смештени у згради Мањежа, а за првог директора Београдске опере постављен је композитор прве српске опере: Станислав Бинички. Већ 11. фебруара 1920. године, у згради Мањежа је одржана и премијерна представа, Пучинијева Мадама Батерфлај.

Следећи важан догађај за Београдску оперу десио се пре седамдесет пет година када је ова институција обновила рад 1945. године, под управом партизанског официра и диригента, Оскара Данона. У време када су се многи његови ратни другови питали шта ће опера Београду и Југославији, маестро Данон је ушао у зграду поново оштећеног Народног позоришта и почео вредно да ради. Прва опера коју је поставио после Другог светског рата била је Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског.

И прве године 21. века траже нове прегаоце, оне који ће завршити нову зграду Београдске опере и тако је уврстити у ред највећих оперских кућа Европе и света.

ЧИТАЊЕ ПРОГЛАСА НА ПОЧЕТКУ ПРВОГ ЧАСА

Основне и средње школе Београда

20. октобар 2021. и 1. новембар 2021.

Драга Децо,

Војници који су 1. новембра 1918. године ушли у ослобођени Београд, били су толико гладни отаџбине и престонице, да се то осећање могло поредити једино са истинском глађу и жеђи. Војска која је ослободила Београд само две године раније сматрала се „војском духова”; сматрани су људима који су или мртви или ће то ускоро бити. Нико није веровао да ће од изгладнелих људских скелета поново постати војници.

А они који на Крфу 1916. године преживеше, почели су с таквом снагом да раде на свом опоравку и враћању у строј, да је то било чудно свим савезничким командама у Солуну. Управо такви војници – већ уписани међу мртве – пуштени су да први уђу у своју многонапаћену отаџбину.

(Из прогласа који ће се читати 1. новембра)

Партизанска и совјетска војска која је 20. октобра 1944. године ослободила Београд, учинила је то дословно дајући део себе, својих најближих и најдражих.
Борбе за Београд биле су толико крваве да је за само једну кућу или неки од предратних солитера гинуло по двадесет совјетских и двадесет партизанских војника. А ослобађала се кућа по кућа, улица по улица, јер се завојевач дуго спремао за опсаду и одбрану и био је решен да одбрани Београд до последњег човека.

(Из прогласа који ће се читати 20. октобра)

ОДУЖУЈЕМО СЕ САВЕЗНИЦИМА И РОДОЉУБИМА

22 – 29. октобра

Трг Републике

(код спомен плоче црвеноармејцима)

22. октобар – петак

12 часова

Сцена – Русија

Младеновац

(спомен чесма)

25. октобар – понедељак

12 часова

Сцена – Енглеска

Венизелосова улица

(трг са спомеником)

26. октобар – уторак

12 часова

Сцена – Грчка

Угао Трга Николе Пашића и Драгослава Јовановића

27. октобар – среда

12 часова

Сцена – Италија

Улица Франше Д’Епереа код ресторана Франш

28. октобар – четвртак

12 часова

Сцена – Француска

Спомен парк Розалиј Мортон

29. октобар – петак

12 часова

Сцена – Сједињене Америчке Државе

КОНЦЕРТ И ДЕФИЛЕ ОРКЕСТРА ГАРДЕ “ПАРТИЗАНСКЕ ПЕСМЕ ЗА ГРАЂАНСТВО“

Кнез Михаилова улица

12. октобар од 12 часова

Програм: Сплет партизанских песама за дувачки оркестар

КОНЦЕРТ ОРКЕСТРА ПОЛИЦИЈЕ

Музички павиљон у Земуну
Музички павиљон на Калемегдану

23. октобар у 12 часова
24. октобар у 12 часова

ПРОГРАМ: СПЛЕТ ПАРТИЗАНСКИХ ПЕСАМА ЗА ДУВАЧКИ ОРКЕСТАР

РАТНИЦИ ГОВОРЕ: ТРИ ЈЕДНОЧИНКЕ ЗА НАРОД

Руски цар
Институт Сервантес
Библиотека града Београда

30. октобар у 11 часова
30. октобар у 15 часова
30. октобар у 17 часова

Редитељ: Предраг Стојменовић
(По текстовима Ферија Пизана, Андреје Прегера и Стевана Сремца)

Циклус Ратници говоре сачињен је од три монолошке једночинке у трајању од по 15 минута намењене драмској игри у отвореном простору, пред публиком која се у том тренутку буде затекла око мале сцене на којој ће глумац, у необичном амбијенту, испричати причу живота једног ратника. Ратници говоре подразумевају активну глумачку интеракцију са публиком која, према постулатима модерног театра, није изабрана, нити је купила улазницу, већ се пред бином нашла случајним одабиром. Две монодраме говоре ратници из Првог светског рата. Једна је настала према сећањима партизанског капетана из Другог светског рата. Представе се изводе на следећим локацијама дуж Кнез Михаилове улице:

1) Руски цар (11h)
2) Институт Сервантест (15h)
3) Библиотека Града Београда (17h)

1918: ПОСЛЕДЊА РАТНА ГОДИНА / Позоришна представа према роману „Велики рат“

Плато испод Бранковог моста (Карађорђева улица)

1. новембар у 17 часова

Позоришна представа према роману „Велики рат“

Александра Гаталице

Драматизација: Даријан Михајловић и Александар Гаталица

1918: последња ратна година прва је драматизација награђиваног романа Александра Гаталице Велики рат. У драми су обухваћени преломни догађаји на самом крају Великог рата, у роману описани у поглављу „Слобода је умела да ћути”. Реч је о својеврсном свођењу рачуна, онаквом какво се увек дешава на крају сваког рата, када се мир, како каже Црњански, појављује у „крвавим кочијама” и нетом се заборављају погинули и рањени, ратни циљеви, победе и победници. У тим тренуцима – неиздржљиво за све ратне хероје – на светло позорнице излазе калкуланти, кукавице, ратни профитери и бескрупулозни политичари у новим белим оделима, који често бестијално поништавају свако херојство и другарство исковано у рату. Жртве су на крају сви: и они који су рат завршили као ратници, па чак и они који су се од рата склонили да би „сачекали нека боља времена”. Представа 1918: последња ратна година потресан је приказ последњих ратних дана из пера Александра Гаталице.