{„main-title“:{„component“:“hc_title“,“id“:“main-title“,“title“:“СТРИП НА ОТВОРЕНОМ: МИРКО И СЛАВКО / ИЗЛОЖБА: НИКАД РОБОМ“,“subtitle“:“СУБОТА, 26. ОКТОБАР – СРЕДА 30. ОКТОБАР 2019. / Цветни трг / Кустос изложбе: Слободан Ивков“,“title_content“:{„component“:“hc_title_image“,“id“:“title-image“,“image“:“https://danislobode.rs/wp-content/uploads/2019/10/Screen-Shot-2019-10-18-at-7.20.55-PM.png|67|468|418″,“full_screen“:false,“full_screen_height“:““,“parallax“:false,“bleed“:““,“ken_burn“:““,“overlay“:““,“breadcrumbs“:false,“white“:true}},“section_5ZtkF“:{„component“:“hc_section“,“id“:“section_5ZtkF“,“section_width“:““,“animation“:““,“animation_time“:““,“timeline_animation“:““,“timeline_delay“:““,“timeline_order“:““,“vertical_row“:““,“box_middle“:““,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“section_content“:[{„component“:“hc_column“,“id“:“column_f91eQ“,“column_width“:“col-md-12″,“animation“:““,“animation_time“:““,“timeline_animation“:““,“timeline_delay“:““,“timeline_order“:““,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“main_content“:[]},{„component“:“hc_column“,“id“:“column_wFtSf“,“column_width“:“col-md-8″,“animation“:““,“animation_time“:““,“timeline_animation“:““,“timeline_delay“:““,“timeline_order“:““,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“main_content“:[{„component“:“hc_wp_editor“,“id“:“daTVY“,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“editor_content“:“

Мирко и Славко је први југословенски високотиражни домаћи стрип, о два дечака, партизанска курира, Мирку и Славку, који је излазио у едицији Никад робом издавачке куће Дечје новине из Горњег Милановца. Главни аутор Мирка и Славка био је цртач Десимир Жижовић Буин, уз бројне сараднике. По стрипу је снимљен и истоимени дугометражни филм, у режији Бранимира Торија Јанковића. 

Савременици ће знати да је потражња за стрипском серијом Мирко и Славко, нарочито од 1969, откада је по једна епизода издавана као свеска стрипова Никад робом, највећа од доласка Словена па до обрачуна са класним непријатељима! Код публике на киосцима и у школским клупама било је као лети с пивом: не питај какво је, само да га има довољно! 

Тираж недељних свезака Мирка и Славка достизао је 180.000 примерака по броју, а има тврдњи сведока да је било и по неколико доштампавања, када би се први тиражи широм распомамљене СФРЈ већ у петак распродали… А само различитих свезака на којима су њих двојица било је бар 400-500! Стручњаци тврде да се такав феномен никада више неће поновити! 

Апсолутно, неспорно важан, незаобилазан део историје српског стрипа! 

Мирко и Славко први пут се јавно приказују на паноима. Епизоду Трагом бегунца читалац ће моћи да отпрати од првог до последњег квадрата. 

 

„}]},{„component“:“hc_column“,“id“:“column_5ZtkF“,“column_width“:“col-md-4″,“animation“:““,“animation_time“:““,“timeline_animation“:““,“timeline_delay“:““,“timeline_order“:““,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“main_content“:[{„component“:“hc_image“,“id“:“s33l5″,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“image“:“https://danislobode.rs/wp-content/uploads/2019/10/Mirko_pazi_metak.jpg|300|160|623″,“alt“:““,“thumb_size“:“large“}]},{„component“:“hc_column“,“id“:“column_03emY“,“column_width“:“col-md-12″,“animation“:““,“animation_time“:““,“timeline_animation“:““,“timeline_delay“:““,“timeline_order“:““,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“main_content“:[{„component“:“hc_separator“,“id“:“5ZtkF“,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“style“:““},{„component“:“hc_wp_editor“,“id“:“Let5r“,“css_classes“:““,“custom_css_classes“:““,“custom_css_styles“:““,“editor_content“:“

СЛОБОДАН ИВКОВ

 

НИЈЕ БИЛО МЕТКА…

…тврдио је до краја свог радног и животног века Десимир ‘Буин’ Жижовић (1920-1996), цртач писано-цртаних прича о партизанима Мирку и Славку, ‘рођених’ као чеда ‘неговања револуционарних традиција’ у горњомилановачкој основној школи ‘Таковски партизански батаљон’ од стране наставника и ученика из литерарне секције, авантуристичких скаски о измишљеним ликовима из Другог светског рата, за које и данас многи тврде да поуздано знају, не само како су одиста и постојали, већ и који угледни друштвено-политички радници су по чиновима и заслугама после краја рата постали, срећно нас водивши од 1945. до 1990.

Наиме, нема ко у Србији и бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији није чуо за дискутабилну стрипску реплику којом, у тренуцима највеће опасности и погибељи, нагло се окренувши и у трену сагледавши сву страхоту опасности коју је изазвао мрски завојевач испаливши смртоносни хитац, Славко довикујући упозорава Мирка: ‘Мирко, пази метак!’.

Мирко се наводно осврну, угледа тане, процени му путању, сагну се на време и уз осмех одговори Славку: ‘Хвала, Славко!’. Зрно би га, наравно, заобишло све и да није био упозорен, али мајстори драматургије су одрадили пос’о како ваља!

Сад, постоје ту различите верзије овог моментума који је попримио митске размере, а можда и одлучио исход НОБ-е, или НОР-а, како кога воља. Те, није Славко упозорио Мирка, него је било обрнуто, те Мирко је, захваљујући се Славку чак и одмахнуо руком (распреда се и о стиснутој пести…) у знак поздрава, те је Мирку ишло сунце у очи иначе би он и сам проценио ‘одакле ветар дува’, те већ је Мирко ионако сам видео метак, али је испоштовао Славка за не дај Боже неки наредни пут, те…

Узаман, од како је измишљен интернет, монтаже се само умножавају, а (да ли само урбана?) легенда се незаустављиво шири…

Но, најважније је да је аподиктично оспоравање епског дијалога стигло од вероватно кључног цртача серије, ‘Буина’, премда их је било више, што писаца – што цртача, на овом мултимедијалном пројекту, серијалу започетом 25. новембра 1958. у школском листу ‘Дечје новине’, а неславно окончаном око две деценије касније. Подсетимо се, 1973. је снимљен и сладуњави дугометражни играни филм режисера Бранимира ‘Торија’ Јанковића, без примереног сировог брија који врца из стрипског изворника, а Мирка и Славка је било и на радију, ТВ, школским торбама, свескама, налепницама, календарима, у енигматским часописима, бојанкама…

Пре тога, када је потражња за њиховим школским листом ‘Дечје новине’ порасла са 1.000 на 10.000 примерака, само двојица наставника, Срећко Јовановић и Ацо Лазаревић имали су храбрости да 1962. напусте педагогију и оснују истоимено засебно предузеће, засновано и на стрипу, нажалост ослоњеном на локалне стрипаре, уз тек каснија појачања.   

‘Буин’ је у сваком наступу тврдио да му ‘Мирко, пази метак!’ никада ниједан уредник или коаутор, односно писац текста, није написао (Срећко Јовановић, Жарко Вукосављевић, Ацо Лазаревић, М. Ницић, Б. Томић, М. Тодоровић…), да он то није нацртао, а колико зна ни остали коауторски цртачи ‘Мирка и Славка’ (Живорад Атанацковић, Никола ‘Кокан’ Митровић, Бранко Плавшић, Јелко Петернељ, Ратомир ‘Раца’ Петровић, Миле Ранчић, Милан Вранешевић, Брана Николић, Лео Корелц, Славиша Ћировић, Стевица Живанов…), те да су му све то око ‘метка’ седамдесетих сместили завидљивци и пакосници који су желели да окончају један монументалан патриотски пројекат…

У томе су пакосници 1979. дефинитивно и успели у свим видовима, чак га комисијски прогласивши шундом, па ово наше пригодно евоцирање сада бива и једна неславна четрдесетогодишњица… Додуше, неспорно је радио на епизоди ‘Бржи од смрти’, али наслов јој је сигурно дао издавач…

Била је то можда прва српска студијска продукција неке стрипске серије, писано-цртаних прича, организована као мануфактура многих сценариста и цртача из које је, наводно, настало преко 1.000 епизода!

‘Нисам имао сценарио. Е, када је то почело да иде, онда су ту били људи који су од пера…’, говорио је ‘Буин’, а једном је овај добричина, интелигентни и начитани аутодидакт, који је и рођен и сахрањен у Горњим Бранетићима на Рајцу, а од школе имао само четири разреда основне, изјавио и следеће: ‘Оплео ме неки Миломир Марић у Дуги, написао, као, Десимир Жижовић, цртач стрипа, а каменорезац, па још подвукао оно – каменорезац – к’о да је то нешто нечасно, шта ли’…

‘Никад нисам тврдио да су Мирко и Славко уметност’, забележено је у ‘Политици’, али је био прилично сујетан и осетљив на дело у којем је учествовао, а поготово ако је неко то ‘чедо’ боље од њега цртао: ‘Заиста, то је било напорно, сваке недеље шездесет нових страница стрипа – Немој више да дајеш Корелцу да црта! Нема он смисла за овакву илустрацију. Бојим се да се то деци неће свидети и да ће ти мали читаоци препознати да нисам радио ја!’ Радило се о Леу Корелцу.  

А када су му по ко зна који пут набацили, ‘како то да сам био четник, а писао о подвизима партизана, једном су ми сви досадили и рекао сам: па, хајде, комунисти, цртајте ви Мирка и Славка, ко вам брани! Сада неки од тих комуниста славе славу, иду у цркву, не можеш прићи од њих, па сам ја престао да идем.’

‘Дечје новине’, као један од највећих југословенских издавача с краја осамдесетих, са својим обавезним местом на београдским Сајмовима књига, све до деведесетих резервисаном у центру Хале 1, јуначки су се бориле против стечаја који је започео Трговински суд у Чачку 2001. године, но 2004. су потпуно ликвидиране.

Стога, овом епизодом већ 15 година непостојећег издавача, а знајући да у Горњем Милановцу сигурно још постоје појединци који чувају ову искру, стрпљиво чекајући наредни прави тренутак, одајемо почаст и творцима и издавачу, те подсећамо на неке од авантура двојице партизана.

Приче можда не треба престрого оцењивати!

Савременици ће знати да је то око потражње за стрипском серијом о Мирку и Славку, а поготово када је од 1969. читава заузела едицију свесака стрипова ‘Никад робом’, покренутом 1963. са идејом авантуристички стрипованих епизода из историје југословенских народа и народности – од доласка Словена, па до обрачуна са класним непријатељима – да је код публике на киосцима и у школским клупама било као и лети са пивом: не питај какво је, само да га има довољно!

Тираж недељних свесака Мирка и Славка достизао је 180.000 примерака по броју, а има тврдњи сведока да је било и по неколико доштампавања, када би се први тиражи широм распомамљене СФРЈ већ у петак распродали… А само различитих свесака са њима двојицом било је бар 400-500! Стручњаци тврде да се такав феномен никада више неће поновити!

Апсолутно неспорно важан, незаобилазан део историје српског стрипа!    

……………………………………………………

Иако је серија ‘Мирко и Славко’ била колективно дело мноштва сценариста и цртача, лучоноша, ‘фронтмен’ и, када су већ сви дигли руке од ње, последњи њен ‘фењераш’ и бранилац ‘Буин’, пред смрт је 1996. објавио неколико табли са њима двојицом као разочараним пензионерима, у сусрету са панкерима, другим ‘девијантима’ и тајкунском децом деведесетих, који су старе Мирка и Славка, ничим изазвано, оптужили као кривце за све што нас је снашло после рата.

Нацртао је у једном призору и себе, загрливши их још као тинејџере-партизане, уз речи: ‘Ех, моји сиротани!’. Иначе, о ‘Буину’, кога српска и екс-југословенска јавност асоцијативно везује за читаву серију, мало их је који знају две чињенице.

Прво, имена бар неких других писаца и цртача, а има их на десетине, који су две деценије креирали догодовштине Мирка и Славка.

Друго, да је ‘Буин’ од 1941. до 1944. био четник, и то при штабу Драже Михаиловића, радећи као цртач листа Југословенске Војске у Отаџбини ‘Равногорски борац’, а онда је прешао код партизана, па чак стигао и до Сремског фронта, али и да 1951. обликује штафету за Тита, која се чува у музеју ’25. мај’, да би 1976. ‘направио највећи Титов портрет у Титовом Ужицу, осам пута дванаест метара’. Морао је да слика метлом!

О његовом животу, ратовању и раду написано је на стотине текстова и начињено небројено интервјуа (као и читава једна књига чији је наслов уједно и његово име, зборник текстова и присећања пријатеља из кафана, уредника, комшија и других), али се верзије о томе како је, зашто и под којим околностима отишао у четнике, како је и зашто променио страну, како је (пре)живео и како су настали Мирко и Славко – веома разликују, чак и у оквиру саме књиге, све зависи од аутора прилога. И сам је био контрадикторан у изјавама, али су и они који су репродуковали оно што би причао, рецимо о свом (или пренетом очевом?) надимку ‘Буин’, понешто прилично недоследно репродуковали.

Како код било, ‘Буин’ је био и остао легенда, о којој би ваљало снимити филм. У можда последњем интервјуу октобра 1996. (умро је децембра) отворио је срце Тањи Јордовић: ‘Иако сам цртао те ратне стрипове, иако сам био и у устанку, само са друге стране, а питање је шта је био прави избор сада…’    

Замало да се серија, започета у наставцима 25. новембра 1958. у броју 23 месечника ‘Дечје новине’, зове и ‘Мирко и Бошко’ или ‘Мирко и Зоран’. Почела је под насловом ‘Никад робом’, одласком пекарског шегрта Мирка одмах после капитулације 1941. у партизане (дакле, следила му је споменица 1941!), где се, по много каснијој тврдњи уредника листа ‘Народна армија’ који је серију пратио од прве стране, Мирко спријатељио са извесним губитником Бошком кога је метак баш хтео, и неким Зораном, чија судбина је после Бошкове трагедије остала мутна. Суштина је да је немачки душман током епизоде из 1959. неповратно убио Бошка. У редакцију су наводно стигле на десетине хиљада писама деце и родитеља. Пошто се тада ништа није знало око генетике, оживљавања матичним ћелијама, о клонирању, двојницима из других димензија и за остале трикове америчких суперхеројских стрипова и филмова, Бошко је дефинитивно ставио ногу на облак, али се Мирку зато у четвртој епизоди придружио Славко са карабином, да га никад више не напусти. Само нека се ‘косе’ душмани и нека наши побеђују!

Иво Матовић из ‘Народне армије’ даље дана 10. јула 1970. сведочи да су ‘многи предлагали да се њих двојица прогласе – народним херојима’.

Дакле, Жижовић је одлучно демантовао и да је било метка и да су нам њих двојица били руководиоци! Све је плод чисте имагинације, понајвише оснивача листа ‘Дечје новине’ Аце Лазаревића, Војислава Вељића (директора школе), Миодрага Новаковића и, понајвише, spiritus movens-а и писца највише текстова (аутора сценарија) за серију ‘Мирко и Славко’ Срећка Јовановића, душе колективног ‘мутирајућег’ сценаристе, потписиваног псеудонимом ‘Б. Томић’ и ‘М. Тодоровић’, како је то утврдио најупућенији историчар српског стрипа Здравко Зупан. Он нам је открио и да су сценарије писали Ж. Вукосављевић и М. Ницић, дочаравајући дух Бошка Бухе и Сирогојна, па Брана Николић и други које је тешко раздвојити и разлучити, али и деца из литерарне секције, секретарице… Ауторство текстописаца и цртача је остало флуидно, али се ‘Буинов’ надимак, који је пренео од свог оца (да ли? – занимљива рашомонска прича), залепио за овај пројекат.

Огроман је на публику био утицај тада процветалог домаћег филмског ‘франкенштајновског’ жанра, у почетку тек мало хиперболисане линије идеолошки обојеног филма, филмског жанра који је постао смеша америчких вестерна и енглеских шпијунских филмова (‘Џејмс Бонд’) емитованих у нашим биоскопима, једне локалне хипертрофиране партизанштине. Деценијама већ, то је легитиман жанр, од међународне критике издиференциран и препознат као теоријска константа – ‘југословенски партизански филм’. ‘Битка на Неретви’ је била номиновани кандидат за Оскара, али ни ‘Сутјеска’ није била далеко. Сетимо се, глумили су Орсон Велс, Јул Бринер, Тита Ричард Бартон…

Публика је хрлила у биоскопе, улице су биле празне када би се на ТВ емитовало нешто такво, а деца су се на улицама играла ‘партизана и Немаца’, при чему нико од малишана није хтео да буде ‘зелени Немац’, јер се зна шта би га на крају игре чекало…  

Занимљиво је да је то у ‘Дечјим новинама’ утемељено као права мануфактурна стрипска индустрија, слична по фазном приступу америчким панданима, само наравно у балканској верзији. По дометима, сродна је на пример оновременој турској верзији ‘Загора’. Какво – такво, ово је бар било наше!

На пример, поредимо ли статус ‘Буина’ са односом према ‘фронтмену’ Бетмена Бобу Кејну, који ове године такође обележава један јубилеј, али не 60-годишњицу као ‘Мирко и Славко’, већ 80-годишњицу!

Наиме човека-шишмиша је сценаристички осмислио и писао Бил Фингер са продуцентима (у српском случају, продуценти су номинално били наведени наставници из основне школе ‘Таковски партизански батаљон’), а десило се да га је 1939. први нацртао Боб Кејн, подједнако лош (или добар) цртач колико је то био и ‘Буин’ овде. Касније су ‘Бетмена’ цртали непревазиђени класици као што су Кермајн Инфантино, Волт Симонсон, Нил Адамс, Френк Робинс, Берни Рајтсон, Џин Колан и други, а сценарија писали Гарднер Фокс и други мајстори пера, али издавачи су одлучили да потписују само првог, ваљда да не збуњују читаоце, истичући само име Боба Кејна. Што јесте – јесте, они који примете разлику у графичком квалитету и нису за ондашње читаоце Бетмена! Рани сценарији су били сасвим на нивоу ‘Мирка и Славка’. Ту смо били бар-а-бар!    

У дебату око ‘јесте било метка – није било метка’ укључили су се и фанови који и данас љубоморно чувају тих 400-500 засебних од часописа свесака. Они, чак и да се ‘Буин’ није лично огласио овом изјавом, а да су случајно реплику ипак нашли у некој раној епизоди с краја педесетих, у неком пожутелом примерку истоименог недељног матичног листа, у којем је легендарна епопеја 1958/59. почела – не би то обзнанили, све и да их на муке ставите! Фанатици (био је основан и клуб љубитеља ‘Мирка и Славка’, као и ‘Микијев клуб’) ни око тачног броја издања не могу да се сложе, јер их је издавач ‘Дечје новине’ из Горњег Милановца, збуњујуће, и у профитабилној јурњави, хаотично нумерисао – негде користећи римске бројеве, негде арапске, а често и заједно, комбинујући их, мењајући формате, потом штампајући ванредне свеске, па ванредна и редовна писано-цртана издања едиције ‘Курири’, па засебну серију само са стриповима али на кунстдрук-хартији и боји (такође едиција са називом ‘Курири’), па су се три свеске едиције ‘Никад робом’, негде око броја 195, укупно 6 њих, појавиле са истом бројевима – у 3 су били стрипови из средњовековне историје а у друге 3 само Мирко и Славко, па су касније имали друге садржаје у које је издавач укључивао и авантуре двојице партизана, па ‘Цртана школа’ са Мирком и Славком као ‘педагозима’, па ‘Бомбаш’, па ‘Курири’… Дакле, ни посвећеницима Мирка и Славка није веровати. Поготово не њима!

Узалуд! На интернету се само умножавају очигледно исконструисане монтаже овог лажног дијалога, које мит само оснажују.

Издавачка кућа, једна од највећих у бившој СФРЈ до краја осамдесетих, деведесетих је почела да посрће у српској верзији ‘транзиције’, Јовановића су локални Изногуди 1995. послали у пензију, иако је он све утемељио и од оснивања био главни уредник, већ 1996/97. значајније издаваштво је на четрдесетогодишњицу престало, а предузеће није стигло да обележи пола века… Запослени нису примили преко 50 месечних плата…

СВИ СУ ФАШИСТИ

Има ту много занимљивијих питања, На пример, партизани се боре против Немаца, али све нацисте по правилу називају фашистима, иако нигде нема Италијана, Шпанаца или Мађара.

НАЈБОЉИ ЧОВЕКОВ ПРИЈАТЕЉ

Даље, Немци су еманације злотвора (онако неуредни, ружни и необријани), али немачки овчар је раса пса која у НОБ-и има позитиван имиџ. Ено, гдегод треба верни друг, партнер је и нашем јуначком тандему, што се види и у овој епизоди, где спашава Славка из рупе, а и још понегде ванредно интелигентно резонује (зна да се склони од метка, уједе народног издајника, нањуши доушника и слично).

Откуд сад то? Из школе, а и одакле би?! И у ‘Таковском партизанском одреду’, или како се већ звала та осмољетка звала (моја је, као нова изграђена и успешна, добила статуету ‘Курир Јовица’ и названа ’25.мај’, а данас јој је име ‘Свети Сава’), као и у свакој другој основној школи у Есеферејоту, лепо су нас наставници овог ранга кроз неколико наставних јединица учили како је Друг Тито пре рата имао наћве у којима се као дете санкао поред Сутле, а у рату имао Рекса, оданог немачког овчара. И Рекс је имао бистар поглед! Када је мрски завојевач ударио у некој од офанзива (Дрвар?) на Друга Тита, па још и бацао бомбе, поуздани сведоци у школским повесницама и читанкама веле да се Рекс бацио испред Друга Тита, како би га својим телом заштитио, жртвујући свој живот за узвишене идеале револуције.

И тако је немачки овчар постао поуздан саборац ‘Мирка и Славка’ у многим авантурама, па и у овој!

ДЕЧЈА ПОЛИТИКА КОЈЕ НЕМА

За првим бројем часописа ‘Дечје новине’ неупућени колекционари-почетници вапе, понекад га и годинама траже, нудећи суво злато за њега. Искусни сакупљачи их пуштају да се пате, и да кад-тад неминовно сазнају да првог броја ‘Дечјих новина’ нити има – нити га је икада било, иако је све око ‘Мирка и Славка’ кренуло са стрипом у наставцима баш у поменутом месечнику, којег су покренуле горе наведени ентузијасти, педагози.

Наиме, први број листа, покренут у једној основној школи у Горњем Милановцу као месечник имао је назив ‘Дечја политика’ (ти оснивачи као змија ноге у својим изјавама и мемоарима после пада комунизма крију назив школе). Онда су скочили ови из београдске ‘Политике’, а у суштини самоуки уредници и издавачи су брже-боље издали други број, преименовавши га у ‘Дечје новине’. Прве ‘Дечје новине’ не постоје! Већ тада се наслућивао деценијама касније трајући хаос у сигнатури! Многа издања и нису датирана, али…  

ШМАЈСЕРОМ ПО ЖИВОЈ СИЛИ

Мирко је користио аутоматску пушку, популарни ‘шмајсер’, који је и као (после)ратни плен до деведесетих добро служио Југословенској народној армији под називом М-55. Мирко га је погрешно држао, али сасвим у складу с конвенцијама из партизанских филмова, Бате Живојиновића и целулоидних му сабораца. У стварности, јуначки се усправећи и пуцајући из ‘шмајсера’, а држећи за оквир, најчешће се у биткама од климања шаржера у зло доба заглављивао метак, уз потоњи снебивљиви осмех партизана у небраном грожђу, који је у лице испред себе гледао Немца, који је уредно и исправно држао ‘шмајсер’… Но, Мирку то није могло да се догоди – из разумљивих разлога.

МОЖЕ И ТАНЏАРОМ

Славко, као ипак споредни лик, носио је обичан карабин, пуњен метак по метак, па ко брже избацује чауре – њему две среће. После рата је у ЈНА и на обукама на средњошколским часовима ОНО и ДСЗ означен је као М-48, илити по ученички ‘танџара’. И до данас се у радости и весељу виђа по забитијим крајевима о рамену неке удовице или бакице, згодан спроћу међеда и других напасника.

А И ШАРЦЕМ (НЕ МАРКОВИМ ВЕЋ ТОМИНИМ)

Иначе, не лези враже, за митраљез ‘шарац’ (немачка ознака: MG и неки њихов број) је у стрипу углавном задужен кршни Тома. ‘Шарац’ нам је знан нам из партизанских филмова и из руку Љубише Самарџића, али два права, напуњена мецима калибра 7,62 укрштена реденика на прсима/леђима ни он, ни јунаци филмова Серђа Леонеа, а богме ни Емилијано Запата не би могли да носе (патронама за сачмаре – можда!), јер би се од тежине срушили на леђа. Потписник ових редова то зна јер је 1987. као део трочлане посаде митраљеског гнезда исти ратни плен уредно користио на бојевим гађањима на полигону Слуњ, а то оружје је и поред званичне ознаке ЈНА М-53 на цеви још увек споља имало утиснуту и ‘свастику’ и нацистичког орла. Ко ће од машинбравара у ‘Црвеној застави’ и унаоколо по ‘наменској индустрији’ да се замајава са турпијањима неуништивог швапског челика. Старо још из времена Мирка и Славка, па и пре, али је радило пос’о! Пробијало је савремене панцире и све врсте заштитних пешадијских прслука на удаљености километар и по!!! Није стога чудо што су НАТО-снаге, када смо их победили на Косову и Метохији јуна 1999. године, на које иначе, желим да верујем, нису смеле пешке да униђу можда и због наших гнезда са М-53, па су те копнене снаге прво тражиле да то ‘застарело’ оружје истопимо у смедеревској железари, а тек потом, ваљда да све овере, да високу пећ продамо ‘US Steel’-у за 1 долар. Када су се уверили да од ‘шараца’ више нема опасности по НАТО-пешадију, напустили су железару. Територију Србије баш не сасвим…

„}]}],“section_settings“:““},“scripts“:{},“css“:{},“css_page“:““,“template_setting“:{„settings“:{„id“:“settings“}},“template_setting_top“:{},“page_setting“:{„settings“:[„lock-mode-off“]},“post_type_setting“:{„settings“:{„image“:““,“excerpt“:““,“extra_1″:““,“extra_2″:““,“icon“:{„icon“:““,“icon_style“:““,“icon_image“:““}}}}

Скорашњи коментари
Latest Events
1 августа, 2020
17 марта, 2021
17 јануара, 2021
Ads
Event Search

You should choose a search result page. You can choose the page from the Theme Options > Events > Event Search Results Page option.